ОСЛИКАНА КУТИЈА

 

ОСЛИКАНА КУТИЈА

са приказом три светитеља

XVIII век

Храм Свете Тројице у Кунову

Дрво, гипс, уље

Димензије: 27 х 18 х 7,5 cm

 

            Таксидотска кутија, реликвијар или дрвена кутија, која својим изгледом подсећа на престоно јеванђеље или књигу. У унутрашњости на доњем делу налази се урезани простор за одвојиви престони крст, па су се овакве кутије користиле као мали преносиви олтар са практичном функцијом за чување неопходних богослужбених предмета и црквених утвари. Ова таксидотска кутија налази се у Ризници Православне Епархије нишке од 1958. године, а донета је из храма Свете Тројице у Кунову. Спољашња страна таксидотске кутије била је осликана биљном орнаментиком, али су остали сачувани само фрагменти.

            Унутрашња доња страна кутије такође је обојена окер и плавом бојом. Горњи и доњи део кутије спојени су кожним каишевима укуцаним ексерима са спољне стране. На унутрашњем горњем делу налазе се вешто осликани ликови школованог зографа. По стилу и начину сликања, кутија се може сместити и у касни XVI или рани XVII век.

            На средини се налази Свети Архангел Михаило, који у левој руци држи орб, са његове леве стране налази се Свети Никола који у левој руци држи Јеванђеље, док се десна рука не види због физичког оштећења. Са леве стране Светог Архангела налази се лик Светог архијереја кога је немогуће идентификовати, али који по лику подсећа на Светог Саву. У левој руци држи Јеванђеље, док се десна рука не види услед оштећења бојеног слоја.

            Расклапајући крст који се чувао у овој кутији, на жалост није сачуван. О овим кутијама и поштовању које им је указивано, најраније сведочанство потиче из 1870. године, а забележио га је Вук Врчевић, који каже: “Када калуђери иду у прошњу по селима, носе вазда собом тако зване Моћи као руку, или као прст од руке каквог свеца, или кутију, те свака кућа у којој дође и која дарује ајвана са највећим страхопоштовањем целива; а који манастир нема овакови светиња, носи крст затворен у кутији, обложен неопреденим памуком и мирисним тамјаном, и од овога памука и тамјана по мало даривају, које домаћин као светињу чува и боницима испод главе меће, или болесну ђетету у крпици зашију па о грлу обесе.”

Унутрашња доња страна кутије такође је обојена окер и плавом бојом. Горњи и доњи део кутије спојени су кожним каишевима укуцаним ексерима са спољне стране. На унутрашњем горњем делу налазе се вешто осликани ликови школованог зографа. По стилу и начину сликања, кутија се може сместити и у касни XVI или рани XVII век.

                       Таксидот (гр.ταξιδιώτης- путник), монашко звање одабраних светогорских калуђера, чија је мисија била путовање и прикупљање помоћи за опстанак матичног манастира. Таксидоти су у главном боравили у већим градовима Османске империје у којима је хришћанско становништво било добро ситуирано. Таксидоти су живели у оближњим градским манастирима, при Митрополијама и Саборним храмовима или у метосима манастира. У време отоманократије, Ниш је имао три метоха великих манастира; Хиландара, који се налазио у данашњој Хиландарској улици; Дечански, који се налазио у данашњој Дечанској улици и Рилски, који се такође налазио у Хиланадрској улици.

            Најпознатији таксидот који је деловао на простору Ниша и Нишке митрополије био је Деда Виктор Чолаков Хиландарац. У време епидемије колере 1838. године,  када су читаве породице умирале, прикупио је значајну помоћ за манастир Хиландар. Наиме, као млад у Цариграду је преживео колеру и постао имун. У време епидемије у Нишу 1838. и 1842. године, обилазио је болеснике који су читаво своје имање давали деда Виктору да га проследи манастиру Хиландар. Тако је деда Виктор постао један од највећих приложника манастира Хиландар, а према проти Петру Гагулићу и данас постоје у Хиландару многе зграде које се називају његовим именом.

            Таксидотске кутије са предметима који су имали обредну функцију ван простора храмова и манастира, за народ биле су носици пуне сакралности, као и објекти у којима се непосредно вршило чинодејство, поклоњење и даривање.

Осим прикупљања помоћи за манастире, таксидоти су временом бивали све значајнији мисионарској и национално-просветној мисији. Због тога су таксидоти који су у XIX веку излазили са Свете горе и долазили у веће градове морали имати писмену потврду манастира, као и изражену телесну и духовну зрелост.

Tаксидотска кутија из Музеја црквених старина Православне Епархије нишке (горе) и Таксидорски кивот из Ризнице Манастира Хиландара са расклопивим крстом (из књиге М. Брмболић, Крстови из ризнице Манастира Хиландара, Београд 2016, 126.