УСПОМЕНЕ СВЕШТЕНИКА ПЕТРА ИКОНОМОВИЋА (174/95)
Дар
Музеју црквених старина Православне Епархије нишке 1960. године од свештеника
Тодора Икономовића
Архив
Православне Епархије нишке
Својеручна биографија проте Петра Икономовића
(1849-1915):
„Моја биографија од постанка мога рођења па до
последњег часа мога живота.
Рођен сам
1849. год. јуна 16-ог у четвртак у вече у сат три уочи петак.
Крштен
сам 1849. год. јуна 19-ог у недељу.
1866.
год. маја осмог у свету недељу прстеновах моју попадију Зојицу.
1868.
год. 12. маја венчах се са мојом попадијом Зојицом.
1874. год
16. фебруара субота првопосна на дан Св. Тодора рукоположи
ме за
јеродијакона преосвећени Виктор, а 17. фебруара 1874. г. у недељу
православну
произведе ме за свјаштеника госп. Виктор митрополит Нишки.
О мојој
биографији наводим следеће:
1872. г.
маја 12. поверена нам би мисија ослобођења и уједињења
Српства и
то блаженопочишег књаза српског Милана, госп. Митрополита
Михајла,
госп. Риста Радивоја Милојковића и Ранка Алимпића као што рекох
исте
1872. год. маја 12-ог. Позваше мога оца Јована Поповића Иконома и мене
лично у
митрополији. Ту застадосмо књаза Милана, Ристића, Радивоја
Милојковића
и Ранка Алимпића у митрополији. Књаз Милан упита мога сина и
мене како
смо допутовали из Ниша? Како су Турци у Нишу? Како живе
грађани
Нишлије с Турцима? Чине ли Турци зулум хришћанима и пређе одмах
на ствар.
Рече моме оцу: Господине прото, ја сам Вас позвао преко
високопреосвећеног
митрополита са сином, да вас упитам, ви имате у Босни у
Сарајеву
сестру неку. Оћете ли ићи код ње да се видите са њом, а и нама
учините
једну услугу, као Србин. Ја сам рад да ослободим народ српски преко
границу и
продужим мисију мојих предака. Вама господине прото и Вашем сину Пери поверавамо следеће: Ви ћете
се одавде из Београда кренути у Босни
за
Сарајево. Ову моју поруку писмену, а и усмену, изручићете вођи устанка,
госп.
Сави Косановићу, архимандриту. Да је моја жеља и мога народа српског
да се
једном Српски народ ослободи ига турског, итд.
16-ог
маја 1872. год. крену се мој отац Јован Поповић Иконом из
Београда
за Босну у Сарајево код своје сестре Магде, понев са собом
својеручно
писмо г. Сави Косановићу од књаза Милана. То писмо књажево
заковасмо
га у ципелу испод пенџета у ковано. У повратку из Сарајева у
Београд
мој отац одседе у митрополији код госп. митрополита Мијаила, ово је
знао
архимандрит Нестор и Коста Црногорац, сви су свуда проводили по
Београд
мога оца, а и сам г. Коста Црногорац, водио је мога оца Јована и до
дворца
књаза Милана.
По
извршеној поруци књажевој 1873. год. позвани бисмо и опет од
књаза
Милана, митрополита Михаила, госп. Јована Ристића и Ранка
Алимпића,
поверише и опет нама жељу српског владара да извршимо у Нишу
заверу
против петвековног тиранина, и то овак: Књаз Милан рече, господине
прото ви
сте Ваше учинили, требали би и данас да продужите, али нећемо да
вас више
моримо. Ви сте стар човек, а и теби, требала би замена да се једном
одморите.
Зато наређујемо Вама да Ваш син Петар продужи Ваше предузеће.
Њему
стављамо у дужност, да он продужи и даље. Моја је – рече књаз Милан
воља и
мога народа да се Колу Рашићу и друговима учини једна завера како би
и они
били готови за устанак и придруже се устанку Босанско-херцеговачком.
То ћете
се постарати, Ви Перо, вашег оца да замените. Што пре тражите
од оног
Бугарина Виктора да Вас произведе за свештеника и да Ви учините
заверу
Рашићу и друговима за ослобођење и уједињење Српства. То Вам
стављам у
дужност, и оде књаз Милан. Остадосмо са митрополитом,
Ристићем,
Радивојем Милојковићем и Ранком Алимпићем. Наредише ми да
одмах
поднесем молбу Синоду и владици Виктору за рукополагање.
По
доласку из Београда исте године у Нишу, поднесосмо молбу Синоду у
коме је
председавао владика Виктор, а чланови били су: попа Станоје, попа
Илић,
попа Сотира Међуровачког отац, прота Младен, Жила Адамушевић,
Цека
Преметарац и остали. Синод одби моју и мога оца молбу, с тим велећи
нећемо
гркоман, ми имамо муку од његовог оца попа Ване Иконома, а доцније
имаћемо
већу муку од његовог сина као млада човека. Кад постане свештеник
правиће
нам сметње. После њиховог решења, поднесосмо молбу још једну и
другу и
опет нас одбише. Поднесосмо и трећу молбу, на њој ставише решење
овако:
пошто и по трећи пут моли Иконом за његовог сина да се рукоположи
за
свештеника, то решавамо следеће:
Јован
Поповић Иконом даће следећу својеручну обавезу да неће више
мешати се
у парохији и у другим стварима општим и да стави у молби како је
много
стар, ћорав, сакат, не види ништа и да се неће мешати у никакве
ствари
опште, итд.
Ово
овакво решење достависмо Његовом Високопреосвештенству
митрополиту
Михаилу. После извесног времена, добисмо наређење да исту
онакву
молбу поднесемо Синоду па ако се и ка тој молби оглуше и не хтедну
да ме
рукоположи Виктор владика митрополит Мијаило наређује, да одмах
одемо у Београд
и да ће ме послати у Цариград, патријаршији да ме тамо у
патријаршији
рукоположе за свештеника у Нишу. Док је дошао оваки одговор
од
митрополита Мијаила, Коле Рашић лично отиде г. владики Виктору, нешто
милом,
нешто силом и претњом, ондак се реши владика Виктор те ме
рукоположи
за свештеника и то овако:
1874.
год. 15. фебруара за дјакона, 16-ог истог месеца за свештеника, а
24.
фебруара 1874. год. учиних заверу, заверим, закунем Николу Рашића и
другове
на Часном Крсту и Светом Јеванђељу за ослобођење и уједињење
Српства у
кући Миjаила Божидарца.
Петар
Икономовић, свештеник нишки.“
