Мирослављево
јеванђеље је кодекс, односно рукописна књига које представља најзначајнији
ћирилских споменика српске писмености XII века. Мирослављево јеванђеље је по
свом саставу јеванђелистар, богослужбена књига у којој су текстови распоређени
према читањима у току црквене године. Писано је за Мирослава, брата великог
жупана Стефана Немање, кнеза хумског за потребе његове задужбине цркве светог
Петра на Лиму, око које је касније настало Бијело Поље, потиче с краја XII века,
највероватније из претпоследње деценије (1180-1191). Не зна се када је тачно
јеванђеље пренето из манастира Светог Петра у манастир Хиландар. Претпоставља
се да се то десило у XVII веку, заједно са манастирским повељама.
За
Мирослављево јеванђеље српска наука је сазнала релативно касно, тек у другој
половини XIX века. Љубомир Стојановић, својевремено водећи стручњак за
старословенски језик и књижевност, посетио је 1891. године Хиландар. Циљ његове
посете био је проучавање Мирослављевог јеванђеља. Упркос ометањима бугарских
монаха, професор Стојановић је успео да дође до Јеванђеља, да га делимично
проучи и направи прве исписе.
Велико
залагање српских свештених кругова, као и српских научника довело је до тога да
млади краљ Александар Обреновић на
Васкрс 1896.
године посети Хиландар. Том приликом он је, желећи да отплати дугове манастира
и тако га врати под српски суверенитет, богато даривао манастир, који је био у
веома тешкој материјалној ситуацији, а Хиландарци су му, за узврат, поклонили
своје највредније реликвије: Мирослављево јеванђеље и Оснивачку повељу
манастира Хиландара. Краљу је рукопис лично уручио чешки монах и један од тада
најученијих људи у манастиру Сава Хиландарац. Рукописи су под будним оком краља
и његове пратње стигли у Београд.
Године
1896. професор Љубомир Стојановић је, по налогу краља Александра, однео
Мирослављево Јеванђеље у Беч да би се тамо израдило фототипско издање. Књига је
раскоричена, фотографисана и штампана у Царској и краљевској штампарији. Књига
је штампана о трошку краља Александра I Обреновића. Године 1897. Љубомир
Стојановић се вратио у Београд и краљу предао оригинал Мирослављевог јеванђеља
и све примерке фототипског издања. Ово издање представљало је врхунац штампе, у
односу на могућности технике и финансија којима је Стојановић располагао.
Штампано је у тиражу од 300 примерака и садржало је 40 страна у колору и у
формату који је идентичан оригиналу, а осталих 320 у две боје (црна и црвена) и
на пола смањеног формата, постављане по две на страну.
