ИКОНА
ЈЕРУСАЛИМ
1887. година
Просор
југоисточне Србије одликовао се великим бројем хаџија, односно ходочасника који
су ишли на поклоњење Гробу Господњем у Јерусалиму. Они су са путовања доносили
специфичне иконе као меморију и благослов, а на њима представљена су света
места Палестине. Простор југоисточне Србије, а нарочито Понишавље има на
десетине оваквих икона. Музеј црквених старина чува икону из 1887. године, а
даривана је од дародаваца хаџија Константина, Христа, Бадавке, Мале и
Анатолика, највероватније Саборном храму у Нишу.
У
верској култури православних хришћана у Османском
царству
истакнуто место је заузимало поклоништво Христовом гробу у Јерусалиму. Обилазак палестинских
светих места освећених веровањем
да су се на њима десили догађаји описани у Старом и Новом завету, присуство верским обредима,
те додавање титуле хаџи
испред личног имена, били су важан део православног верског живота у периоду од XVII до касног XIX
века.
Томе
је допринело неколико
чинилаца. Свакако основни међу њима је успон православне
грађанске класе у османским градовима почевши од
XVII
века. Само финансијски стабилна елита је могла да обезбеди средства за скуп и опасан поклонички
подухват. Други чинилац је организација
православне Јерусалимске патријаршије, од 1517.
године
у саставу Османског царства. Уложивши знатан напор у организацију поклоништва овим местима,
Патријаршија је тако обезбедила
проход поклоника из различитих делова државе.
Oрганизацијa
се састојала са једне стране у сложеном обредном
пријему
ходочасника у Јерусалиму и њиховом провођењу по светим местима, а са друге стране у финансијском
систему приложништава светим
местима, пре свега кроз мрежу метоха Јерусалимске
патријаршије.
Ови метоси су
имали јасну намену позива на поклоништво светим местима. Трећи чинилац који је
допринео јачању поклоништва међу православним хришћанима је управо
територијална припадност Османском царству и његовом културном моделу.
У овој држави
ислам је био владајућа и привилегована религија. Један од „пет стубова ислама“
је хаџилук – поклоништво светим местима Меке и Медине, а управо је успон
православне грађанске класе донео једну врсту парадоксалног одговора на њега.
Прихватајући његове фундаменталне концепције – тачну временску и просторну фиксираност,
стриктна правила обредног понашања, везаност за места освећена наративима о
оснивању религије, као и посвећени положај онога који би обавио поклоништво – у
православној верској култури османског периода искристалисао се обичај
хаџилука, као карактеристичан амалгам исламских и хришћанских верских обичаја.
Његова најпознатија одлика је узимање назива хаџије, и додавање титуле хаџи
испред имена. Јасно је да су разлози и чиниоци који су формирали православни
хаџилук били вишеструки и међусобно повезани Хаџилук, као феномен приватне
побожности, носио је и недвосмислене покајничке црте, у складу са доктрином
хришћанске религије, пре свега искупљење за учињене грехе и добробит на оном
свету. Кад су у питању простори насељени током османског периода Србима, упада
у очи изразита распрострањеност обичаја хаџилука у градским срединама на
простору јужне Србије, Косова и Метохије, као и данашње Македоније.
Икона Јерусалима
је већих димензија, сликана је на платну, а поклоници су их набављали у
Јерусалиму и доносили са путовања. Велика количина сачуваних икона Јерусалима
на просторима некадашњих Митрополија-нишке и нишавске, недвосмислено говори
како о јакој хаџијској култури, тако и да је у питању била изразито имућна
верска заједница. Припадници ове заједнице су били у могућности да себи приуште
дугачко и скупо ходочасничко путовање, са кога су се враћали са иконама чија је
цена, судећи према њиховом изгледу и квалитету, сигурно није била мала. Треба
напоменути да овакве иконе нису једини предмети које су хаџије доносили са
собом. Ту је било различитих других икона, плаштаница, кутија са деловима земље
и камења са места светих собитија, књига, графика, предмета украшених седефом,
затим посебно важне потврде о поклоништву које су се добијале од јерусалимнског
патријарха, кошуља и веш у којима су се хаџије купале у Јордану на месту
Христовог крштења, намењене да се у њима хаџија сахрани, као и посебна погребна
платна, те свежњеви од 33 свеће запаљене Светим Огњем на Велику Суботу.
Икона је
представљена у виду табле, подељене у поља. Сликана је на платну, техником
темпере на врло танком грунду. Сликани слој је у потпуности сачуван. Натписи на
икони су на црквенословенском, али је веома извесно да аутор није знао
црквенословенски језик, већ је само преписивао и репродуковао познате уметничке
форме оваквих икона.
Централно место на
икони заузима представа Цркве Христовог гроба у Јерусалиму, испод које је изображена
панорама Јерусалима, са Светим Спиридоном, Светим Харалампијем, празником
Сретења и Светим Евтимијем. Ова црква је првобитно подигнута у IV веку на
местима Христовог Распећа и смрти, помазања, сахране, васкрсења, као и још
неких других догађаја из хришћанске историје. Током времена је више пута рушена
и поново подизана и обнављана. Представља главни циљ поклоничког путовања. Њена
представа је пропорционално увећана и уједно је вишеструко комплексан
меморијски пиктограм. Јасно су истакнуте архитектонске и просторне реалије,
како оне из крсташког времена, тако и оне које су резултат обнове након пожара
1808. године.
У доњем појасу
приказана је представа доласка Архијереја, која је особито истакнута. Архијереј је
у мандији, са палицом, крстом и у пратњи синђела улази у цркву кроз
портал, а код Камена помазања га дочекују два ђакона са кадионицама.
Ова представа је
од особитог значаја јер патријарх у цркву увек улази на
представљени начин. Патријарха у мантији и панакамилавци и у пратњи
клира, код Камена Помазања дочекују ђакони. Тада се на њега
стављају знаци архијерејског достојанства (мандија, ручни крст и
палица), он благосиља у правцу Голготе и Христовог гроба, те
даље одлази у Католикон. За све то време пред њим поју и каде
ђакони.
Црвени Камен
помазања представљен је непосредно лево од ове сцене. Овај камен је на месту за
које се верује да су на њему Јосиф и Никодим по јеврејском обичају помазали
мртвог Христа мирисним уљима и увили га у плаштаницу. Црвен је због камена
кориштеног у обнови. Уз њега је шест свећњака и осам кандила на ланцу. Ови
бројеви су од изузетног значаја, с обзиром да су тачно дефинисани, и представљају
предмет стриктно уређене поделе међу верским заједницама које имају право
управе над Црквом Светог гроба. У вези са Каменом треба такође да буду
посматране веће композиције Оплакивања Христа, амблема Оруђа страдања и Скидања
са крста, испод светогробске цркве. Оне су
визуелни цитат идентичних, великих композиција, које су се некада налазиле на
зиду изнад Камена помазања. Практично прва ствар коју би поклоници угледали по
уласку у светогробску цркву биле су ове три слике изнад Камена помазања, првог
места коме се поклањају унутар цркве, те је њихово истицање у иконографском програму
Јерусалима тим више оправдано.
Између Кувуклиона
и Камена помазања представљена је необична сцена, где група верника носи гологлавог
патријарха на раменима са свећама у рукама. Ради се о чудотворном силаску Светог Огња на Велику Суботу.
На тај дан се патријарх моли на Светом гробу да се божјом вољом упали кандило
ту обешено. Када се то деси, што се тумачи као силазак или Светог Огња,
патријарх раздељује чудотворно упаљену ватру уз помоћ свећа. Хаџије на њих пале
претходно набављене свежњеве од по 33 свеће. Након тога патријарх бива пренесен
на раменима хаџија од Кувуклије у Саборну цркву. Представљен је управо тај
завршни моменат.
Очигледно
је да су на овој представи наглашене главне светиње у цркви – портал, Камен
помазања, Голгота, Кувуклион, као и Католикон. Ова места су освећена Христовим
Распећем, смрћу, сахраном и васкрсењем. Вековима су била репрезентативно обликована,
па је то био случај и у обнови након пожара 1808. године. Архитектонске одлике
које су ова места добила у овој обнови на Јерусалиму из 1887. године су видно
истакнута. То је јасно пре свега кроз истицање црвене боје, која представља
боју камена много коришћеног у овој обнови, као и наглашавање класицистичких и
барокних одлика грађевинских делова тад подигнутих. Истакнути су и поједини
верски обреди и обичаји који се одвијају у цркви. Хаџије присуствују овим
верским обредима и поклањају се светим местима у горе описаном архитектонском оквиру,
који је у целости дело иницијативе Јерусалимске патријаршије. Отуда је
инсистирање на њиховом детаљном предстваљању сасвим логично и очекивано.
Христос
Пантократор на десној страни благосиља десном руком, а у левој држи куглу,
симбол своје космичке власти. Одевен је у црвену тунику са златним појасом, преко
које носи плави огртач. Туника је украшена идентичним златним орнаментом који
се налази на Богородичином горњем покривалу за главу. Ове две представе
изведене су у сваком погледу суптилно, са пажљивим извођењем сенки на лицима и
власи у коси.
Функција
ове две представе могла би бити молитвена, али могуће је и да су, као што је то
случај са представама Оплакивања и Скидања са крста, реплике појединих важних
икона. Тако је представа Богородице са Христом готово идентична једној икони у
Цркви Мироносица, у комплексу светогробске цркве. Ове две иконе су свака са по
три стране окружене мањим представама преосталих палестинских светих места и
појединих светитеља.
У
самом дну иконе, тачније у њеном левом доњем углу, налази се више сцена
распоређених у виду фриза. Ова два одвојена дела, као и сцене Страдања, треба посматрати
као иконографски и тематски јединствену целину. У њима је најважнија група
сцена коју смо означили као циклус Дрвета часног крста. Реч је о апокрифном
предању, легенди везаној за Манастир Часног крста надомак Јерусалима. Црква
овог манастира је подигнута на месту за које се верује да је на њему расло дрво
од кога је направљен крст на коме је распет Христос.
Легенда
се препричавала ходочасницима при посети манастиру и у основним цртама изледа
овако: старозаветни Лот је након сагрешења са кћерима после бекства из Содоме
осећао кајање које је исповедио Аврааму. Он му је, да би окајао грех, дао три
дрвене главње из ватре. Те главње је Лот био дужан да посади пола дана хода од
реке Јордана. Он је морао и сваки дан да их залива док не излистају. Лот је
тако и учинио. Али док је Лот носио воду у мешинама на магарцу са Јордана на
место где је посадио главње, стално се појављивао ђаво у различитим
отеловљењима. Ђаво је Лоту стално смањивао количину воде коју је носио, тражећи
од Лота да му да да пије. Упркос овом ометању, Лот је остао врло упоран. Главње
су излистале у сложено дрво, састављено од три различита стабла: бора, кипариса
и кедра. Много векова касније, цар Соломон је наредио да се то дрво посече, јер
му је требала грађа за Храм који је зидао. Међутим, комад који је тиме добијен,
нигде се није уклапао у грађевину, па су га мајстори одбацили. У време
Христовог Страдања, тај комад је пронађен и употребљен да се изради крст, на
коме је разапет Исус Христос. У иконопису овај циклус је карактеристичан готово
искључиво за Јерусалиме и у правилу је њихов обавезан елемент.
Изнад Цркве Светог гроба представљен је горњи град Јерусалим, на коме су Свети Никола, Свети цар Константин и царица Јелена (Царском светитељском пару је посвећена црква у комплексу зграда Патријаршије), жртвовање Исака, Ваведење Пресвете Богородице и Свети Василије.
